САША МРАТИЋ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ МЕ ЈЕ ПОДИГАО ИЗ БОЛНИЧКЕ ПОСТЕЉЕ

У среду, 23. октобра ове године, примљен сам на једну од клиника Клиничког центра Србије у Београду, на детаљна испитивања поводом сумње на болести мишића.  


У соби нас је било седморо. Услови у соби лоши, једино је трпезарија са телевизором мало више пријала. Мало сам лежао, мало шетао. Особље Клинике, од професора до техничара, су за чисту десетку и као стручњаци и као људи. Ни храна није била толико лоша. 

У петак поподне посећује ме Никола, другар из Београда, шетамо до Храма Светог Саве који је био триста метара од клинике. Након што смо попили кафу вратио сам се на одељење. Викенд и остали дани стандардни, пре подне по који преглед, поподне ТВ или седење на клупи испред улаза клинике. 

Следећег петка, десетог дана на Клиници, рађена ми је пункција кичме, шприцем се узима мало ликвора за анализу. Убод нисам ни осетио, али било је обавезно лежање од неколико сати. Увече устајем до тоалета и због јаких болова у врату журим назад у кревет. Када легнем бол нестане. Ујутро малаксалост, немоћ, болови у глави, мучнина, на сваки покушај да поједем парче хлеба узвратим повраћањем. 

Све у свему организам ми је лоше реаговао на пункцију, неко устане одмах сутрадан а мени је тек кренула борба за коју нисам био спреман. Лекари и техничари су били ту на сваки позив, инфузија једна за другом. Мобилни на наткасни је стајао неколико дана, нисам могао ни на поруку да одговорим. 

У недељу ненајављено ми долазе мајка, сестра и зет. Мајка плаче, једва се мало придигох али после пар минута враћам се у лежећи положај. 

Прође и недеља. Свакакве мисли и страхови су ми пролазили кроз главу. Тргну ме звона из Храма. Молио сам свако вече, молим се и иначе пре и после спавања. Молио сам се Светом Василију Острошком. У Острогу сам био скоро четрдесет пута. Помагао ми је пуно кроз живот. Уз сузе сам скоро изговорио - долазио сам ти кад год сам могао, сада ти дођи код мене и извуци ме из овог кревета. Заспах без повраћања. Четвртак 15. дан, нема повраћања, јео по мало сва три оброка. Прошетах ходником. Увече ме посећује Драгослав, другар из Београда, великим напором устадох и уз његову помоћ отишао до Храма Светог Саве. Купује ми иконицу Светог Василија Острошког и враћам се на одељење. Нема мучнина, главобоље слабије. Свануло ми. Лекарка ме обавештава да ме сутра, на Митровдан, отпуштају кући. 

Ујутру сам доручковао и добио инфузију. Док сам чекао отпусну листу Никола ми већ дошао и спаковао ми ствари, док ме Драгослав чекао испред у ауту и одвезао 100 километара до куће. Пут ми био пријатан, а опоравак све је бољи. 

Извор: sin.rs

Нема коментара:

Постави коментар