ЛЕЛИЋ ЗОВУ И "БОЖИЈЕ СЕЛО"

Родно место Светог Николаја Велимировића код Ваљева добило је заслужен епитет. Изнедрило је два свеца и тројицу владика. Непогоде обилазе овај крај.


Свети владика Николај (Велимировић) тврдио је за своје родно место, Лелић, код Ваљева, да је Божије село. На споменику његовог оца Драгомира, по његовом налогу, написано је да је рођен у "Божијем селу Лелићу". 

Мештанима је то, у то доба, како сведоче времешни људи Лелића, било симпатично и драго, али нису баш били сигурни да је њихово село, без обзира на то колико га волели, Божије. Лепота села јесте божанствена, плодови са њива и воћњака такође, ливаде су красне, а шуме "као са слике". Тада је село имало и манастир Ћелије, једну од најчувенијих богомоља код Срба. 

"Стално је људе копкало зашто је владика Николај тврдио да је село Божије, утолико пре што се тад још знало да је реч о мудром, паметном и образованом човеку, кога је поштовао и сав развијени свет. И у време комуниста, без обзира на страх, овдашњи људи нису скривали љубав према владици Николају", каже Љуба Ранковић, чије је село Лесковице на самој граници Лелића.

У међувремену, Лелић добија два свеца, владику Николаја и аву Ћелијског (Јустина Поповића). Поред манастира Ћелије, настаје и манастир Лелић, посвећен владици Николају. Село је изнедрило тројицу владика, поред Николаја и Јована Велимировића и Артемија Радосављевића, који је њихов сродник. Корене из овог краја "вуче", пре неколико година рано преминули Александар Саша Ранковић, један од највећих издавача најзначајнијих наслова домаће и светске књижевности, који је дела издавачке фирме "Александрија" спремао за штампу у Лелићу. 

"Мошти Светог владике Николаја, 12. маја 1991. подине, пренете су у лелићку цркву, где се данас марљиво чувају. Откако су мошти Николаја у Лелићу, никад до сада се није догодило да град "туче" Лелић и ободе околних села као моје. Дешава се да град "убије" околна села, а да Лелић остане нетакнут. Сада нам је доста јаснија зашто је наш владика Николај тврдио да је Лелић божје село", закључује Љуба Ранковић. 

БРИГА О РОЂАКУ 

У ноћи пред долазак владике Николаја у земљу, како сазнајемо, умро је Тиосав Велимировић, син од брата владике Николаја. Мада је, још пре Другог светског рата, био левичар, као и током рата, владика га је волео и пазио на њега. Успео је, у доба рата, да избави Тиосава од љотићеваца, код којих је био на "преваспитавању". 

После рата, Тиосав је био значајан судија у Београду, али је био у добрим односима са братом од стрица Јованом, владиком шабачким, и увек је спомињао стрица Николаја, по добру, уз идеолошке разлике. 

Мештани су причали, кад су чули да је Тиосав умро и да није дочекао мошти стричеве, да му је, наводно, то Николајев укор што је остао непоправљиви комуниста. 

РАЂА И ГРОЖЂЕ 

И протојереј Мирко Вилотић, садашњи заменик епископа шабачког Лаврентија, који је годинама службовао у Лелићу и околини као свештеник, не памти да је, за то време, град наносио штету летини тамошњих људи. Последњих година, у Лелићу, поред другог воћа, одлично рађа и грожђе, међу којим и сорте попут хамбурга.

Извор: politka.rs

Нема коментара:

Постави коментар